PISANJE IM ŽIVOT ZNAČI

Mama Mia

„Danas sam najsretnija mama dobila sam predivan poklon za moju princezu, Frrćokla trakicu za kosu.“

Pored prve Asjine javne fotografije pisao je upravo ovaj opis. Sreća, zadovoljstvo, ispunjenost i radost smjestili su se u samo jednoj rečenici. A ona, sva frćkava, nosila je na svojoj malenoj glavici trakicu za kosu – Frrćokla. I upravo je napunila šest mjeseci. Ona se po tome ništa nije razlikovala od ostalih beba čije su mame za neki ovakav ili njemu sličan javni događaj odlučile da njihove mezimice na glavi imaju baš tu Frrćoklinu trakicu za kosu. Ni ona, koja ih pravi, se također ništa ne razlikuje od nas. Sve je, zapravo, kod nje tako i počelo…

Dunja, pola godine, Photo by Smiljka Boškov

„Biti mama devojčice je nešto predivno, nešto o čemu sam maštala i tugovala kada su greškom lekari rekli da nosim dečaka. Nismo ni godinu dana imali kada je gospođica bila pozvana na jedan prijem za koji je naravno morala da ima prigodan i lep autfit. Počelo je uklapanje postojećih sa novim stvarima i odjednom sam shvatila da je na sve to prosto neophodan neki aksesoar koji će joj dati poseban sjaj. Obzirom da je mama dizajner u krafti rafti stilu (ovo samo mame razumeju) odmah sam se bacila na pravljenje posebne trake za kosu. Shvativši koliko je traka lepa, a sam čin zanimljiv, napravila sam i jednu za poklon gospođici koja nas je ugostila.“ (Kako je nastala Frrćokla)

Osim toga, imala je mama još unikatnih ideja jer su dolazili krštenje i rođendan pa su se autfiti i trake, kao i pokloni samo nizali. I tako je nastala Frrćokla, ručno kreirani aksesoari za kosu za bebe (i odrasle). Prave se od najkvalitetnijih materijala, isključivo ručno pravljenih cvjetova, raznih dodatnih elemenata i ušivenih perli. Očigledna je pažnja i osjećaj za detalje, dizajn i kompoziciju. Svaka trakica je malo umjetničko djelo i kao takvo se stvara. Velika pažnja pridaje se ljepoti i praktičnosti.

Frrćokla danas na svom instagram profilu ima nekoliko hiljada pratitelja. A gotovo 3 000 trakica, koje krase male glavice simpatičnih djevojčica je u perodu od 5 godina napravila, zamislite, samo jedna osoba. Ona je tvornica po imenu Mia Manolo.

U sledećem životu volela bih da budem kompozitor. Muzika je mislim jedina koja bi potpuno spojila sve ono što želim da izrazim.

Krhka i uporna, nježna i tvrdoglava, živčana i romantična, praktična i sanjar, štreber i kampanjac. Uvijek vidi dobro u ljudima i uvijek ono lijepo prije svega. Primjećuje detalje, a voli i da ih stvara. Pjesnička duša od rođenja. Otvorena za nova znanja, povezana sa prirodom i kosmosom. Željna sunca i mora 🙂

Mirjana Manojlović!

Sve čari imena Mirjana, kao i to zašto ima fobiju od nadimka Mira napisala je u jednom tekstu na svom blogu. Mene ako pitate reći ću vam kako se iza tog imena krije jedna divna supruga i još divnija mama, a negdje između te dvije uloge smjestila se i jedna, možda i najdivnija, grafička dizajnerka.

Upisivanje Grafičkog dizajna na Beogradskoj Politehnici je, kaže, bio vrlo svjestan i racionalan izbor. Prije toga, godinu i pol je bila jako nesretna na Filološkom fakultetu studirajući italijanski jezik. U to vrijeme je njena sestra završavala Likovnu akademiju i odlazeći na njihov fakultet Mirjana je bila opčinjena slobodom. Sjedile bi na podu umrljane bojom, tkale, stvarale i živjele umjetnost. Odjednom je shvatila koliko joj nedostaje to izražavanje kroz umjetnost i koliko je ono što prolazi na Italijanskom daleko od svega što je zamišljala.

Raspitala sam se kod drugarica i čula za Grafički dizajn. Odlučila sam sama, sama se pripremila za prijemni (tata, slikar bio je u šoku) i položila ga te upala na taj željeni budžet! Posle Filološkog i 5 knjiga za jedan ispit, Grafički dizajn mi je milovao dušu. Tamo sam upoznala predivne ljude a nekima sam danas i kuma.

Grafički dizajn mi je doneo rano ostvarivanje u karijeri kao i spoznavanje raznih talenata. Nakon što sam diplomirala ušla sam u svet web dizajna koji me je privlačio. Od tada pa narednih 10-ak godina bila sam u sferi web dizajna, gejm arta, 2d dizajna i slično. Posle divnih kritika na svetskom nivou za grafike u igricama koje sam radila, došlo je vreme za neku prekretnicu u mom životu. Osećala sam da sam sve na tom polju ispunila.

Zatim se rodila nova ljubav i to prema dekoraciji vjenčanja. Tokom studija je intenzivno pratila sve svjetske blogove o toj temi, učila o marketingu na mrežama te spajala sva ta saznanja sa znanjima o brendu, dizajnu.

– Kliknulo mi je da kod nas ne postoji takav blog i da bih tu konačno mogla da spojim ljubav prema pisanju, dizajnu i dekoraciji. Želela sam da se blog zove po mom imenu (Mirjana Manojlović) ali da to ipak bude neki pseudonim, lak za čitanje i ljudima u inostranstvu. Tako sam skraćivanjem imena dobila naziv Mia Manolo koji mi je zvučao elegantno, romantično, jednostavno savršeno.

“Imala sam veliku sreću da upoznam današnjeg muža i to zaista nije kliše. Nažalost kažu da su na Balkanu retki takvi muškarci.”

E tu onda dolaze trenuci sumnjanja u sebe, dugo pravljenje bloga, vrijeme prokrastinacije i brzo se desilo da su je, kako sama kaže, drugi prestigli. Bilo je to iste godine kada je konačno zatrudnjela.

Trudnoća me je naterala da brže delam i dok još mogu da započnem svoj biznis. Tako sam se oprobala u dekorisanju venčanja. Obožavala sam da pravim papirne cvetove, sklapam aranžmane, osmišljavam celokupni izgled. Ipak kombinacija stresa oko organizacije venčanja i poodmakla trudnoća i jedno autoimeno oboljenje uverili su me da se ja zapravo ne pronalazim u tom poslu. Bilo mi je jako drago što sam pokušala i vrlo brzo to uvidela.

Pri tom je pristigla beba i konačno je blog dobio nove divne teme za pisanje: roditeljstvo, život mame i dekoracije dečijih aktivnosti. Blog joj je i tada bio savršeni ventil, a kaže da joj je sa sobom donio predivna poznanstva.

– Jako sam srećna što smo nas nekoliko koje smo krenule u to vreme i dalje prisutne, podržavamo se i neke od nas su jako napredovale. Ja se radujem tim uspesima kao da su to moje sestre. Žene koje mi prve padaju na pamet, pored tebe, su Liw Lily, Aleksandra Birta, Snežana Šundić Vardić (Alergija i ja), Milena Kostić, Jelena Kovinčić, Blaženka, Kata Granata, Sandra – Letnje igralište… izvinjavam se ako sam nekog zaboravila.

Ljubičasta traka, Viktorija

Ako bi zrak sunca poželeo da uzme ljudsko obličje, to bi sigurno bila Mirjana. Njeni tekstovi su svetlost, njene rukotvorine nežnost, a samo njeno biće je kao sunčano jutro – ohrabrujuće, umirujuće i puno poleta. Tekstovima smo razgovarale mnogo puta, uživo jedanput, ali to je iskustvo bilo kao povratak kući. Mirjana je svestrana, renesansna ličnost i multitalentovana žena, neko ko ima mnogo strasti, ali ni u jednoj ne gori, već blista. Sandra Đurić Milinov, prijateljica blogerka

Mirjana je, zapravo, u dubini duše pisac. I jedna je od onih kojoj pisanje život znači. Piše od svoje pete godine. Prve pjesme je, kako kaže, diktirala starijoj sestri pa bi ih ona zapisivala jer ona tada još nije znala dobro da piše. Čitav njen školski i srednjoškolski život bio je ispunjen pisanjem, nagradama, takmičenjima u recitovanju, vođenjem školskih priredbi i sve je to za nju bilo tako prirodno. Od kako zna za sebe jasno joj je da je pisac, pjesnik. 

Pisanje je za mene disanje. Na osnovu toga se može zaključiti da još uvek ne dišem dovoljno :). Još uvek je moja aplikacija za pisanje (jotterpad) prepuna tekstova, dok ih na blogu manjka. I dalje dajem prioritet poslu od koga zarađujem i koji takođe volim, porodici i onda ne ostane puno vremena za pisanje. Planiram to da promenim jako brzo.

Jedini svet gde sam osećala potpunu slobodu bio je moj svet knjiga i pisanja.

Prije nego je počela da piše blog kaže kako je njen život bio siromašniji za neke ljude, za neke svetove, šanse i njen duševni sklop i mir.

Najviše od svega voli da pomaže ljudima i da ih nasmije. Smatra da njeno iskustvo možda može pomoći nekome da se osjeti manje usamljeno ili da prebrodi sličan period.

Većina njenih tekstova imaju tu satiričnu notu i kroz taj smeh i time kako sama kaže čitaoci i ona ozdrave i nastavljaju dalje. Nekada zajedno dopuste suzama da krenu a nekad se svi zajedno prisjećaju djetinjstva i otrgnu uspomene zaboravu. Ta interakcija između čitalaca i nje joj veoma puno znači, a najviše joj znači taj osećaj da njene priče žive.

– Ako se vratimo malo kroz vreme, u jedno potkrovlje, u jednu malu sobu bez prozora, pored jednog starog ormana, naćićete jednu devojčicu kako sedi na podu, plače i piše. Uz muziku, koja ne sme biti glasna jer će slediti grdnja. Moj svet tada, u malom mestu pokraj Drine, sa izuzetno strogim roditeljima, bio je poprilično siv i izolovan. Jedini svet gde sam osećala potpunu slobodu bio je moj svet knjiga i pisanja. Čak to nije bio kao neki svet u koji eto tako odlazim kad hoću, već preka potreba duše koja je često dolazila u trenucima kada nemam papir, pa sam žurila da ga nađem. Eh koliko je pesama nastalo i nestalo pred spavanje, u snu, ujutru pre razbuđivanja. Ali je i zapisano u 4 neobjavljene pesmarice i jednu posebnu zbirku nazvanu tada “Sveto srce”. 

Sada, kada ponovo oslobađam tu energiju često mi se dešavaju ti naleti inspiracije noću. Srećom tu je telefon da brzo zapišem misli koje često ostanu i nedorečene i kao takve ne sačekaju da budu oblikovane i objavljene.

Nikada nije doživljavala pisanje kao nešto što treba da ponudi, da bi joj, kako objašnjava, neko onda za to platio. Doživljavala ga je kao nešto što je sasvim prirodno i nije ga željela stavljati u kalupe tema i članaka.

– U vreme kada sam dosta pisala, kada je beba bila mala, pojavio se i portala Najbolja mama na svetu sa rubrikom u kojoj mame mogu pisati svoje tekstove koje god žele. Tu sam objavljivala svoje članke uporedo sa blogom. Bila sam iznenađena kada su mi ponudili sponzorisanu saradnju. Tako sam naučila da ti ipak mogu platiti a ti da i dalje pišeš srcem i ne snižavaš nikakve kriterijume.

Još uvek se uštinem kada pogledam u to pametno biće koje me svakodnevno iznenađuje i obasipa izjavama ljubavi.

Kaže da je veliki izazov naći balans u tome što je mama – koja radi od kuće, ćerki – koja sticajem okolnosti ne ide u vrtić. Ulaže sva svoja znanja, kreativnost, osjećajnost, ali i povremenu strogost, tanane živce, dragocjeno vrijeme u njeno odrastanje. Sretna je što je prisutna. Poslije nekih teških perioda, svjesna je da su joj potrebni i ventili i punjenje baterija. Pokušava da sve to ima i tako skaldno funkcionišu.

– Imala sam veliku sreću da upoznam današnjeg muža i to zaista nije kliše. Nažalost kažu da su na Balkanu retki takvi muškarci. Vredan, pun razumevanja, maksimalno posvećen detetu, porodici, kući i da ne nabrajam… Poenta je da mi je lako biti supruga. E samo u toj lakoći ne smem da zaboravim da treba i da dajem, da ne uzimam sve zdravo za gotovo (podsetnik za seb). Volim naše izlete, volim naše konstruktivne razgovore uz koje oboje rastemo. 

Pravi smo zemljani znaci sa obe noge na zemlji (dobro ja malo bežim) pa volimo da planiramo, tako smo isplanirali kada ćemo dobiti bebu ali onda nas je realnost ošamarila pa se to pretvorilo u nama dugo čekanje i put. Opisala sam te osećaje u blog postu. Kada sam konačno zatrudnela bio je to praznik za nas. Sada posle 5 godina mogu da kažem da je jednostavno neverovatno biti majka.

Još uvek se uštinem kada pogledam u to pametno biće koje me svakodnevno iznenađuje i obasipa izjavama ljubavi. Ona je zaista takva, prepuna ljubavi i saosećanja, naslednička umetnička duša, rekla bih. Puno je brige u meni za nju, u ovakvom svetu.

Jedan sasvim običan komšiluk joj je najdraži napisani tekst jer je, kako objašnjava, jedna realna ljudska priča. Priča koja najbolje opisuje nju je Volim da osećam i jedan od duhovitijih tekstova je Roditeljski ten koji rado čita iznova.

O tome da napiše knjigu evo šta kaže:

Mislim da je neki moj životni plan iz tinejdžerskih dana glasio (između ostalog):

Napisati knjigu,

Zasaditi drvo.

Drvo sadim ove godine a kada će biti knjiga zaista ne znam. Znam samo da je to dužnost prema onoj maloj devojčici iz potkrovlja. I znam da neće biti samo jedna. Dečija sigurno hoće, zbirka pesama sigurno, a da li ću ikad završiti započeti roman e to nisam sigurna 🙂.

Rađanje pesme

Ponekad me ne razumeš kad pišem.

Ne razumeš da bujica

Nosi

Plavi

Preliva

Ruši

Utapa

Grabi

Osvaja

svaki red beline papira

Ko poslednji dah

Taj dah što je

Silan ko izvor

Sapet ko kap

Pušten ko potok

Dubok ko bezdan

Strasan ko reč.

Ona te ne vidi.

Ona te plavi,

i sad si samo plavi kamen u dubini,

Bled i tih.

Sve dok ne udari

o poslednji red

kao o hrid

I tu se sruši,

stiša i umre,

ubije buru da rodi nov svet,

Sunčan i mekan,

oslobođen.

Tada te ponovo vidim,

osmehnem se,

I sve po starom počinje.

Porodica Manojlović, photo by Smiljka Boškov

I dizajner i krafter i pisac i umetnik i kreator sadržaja, motivator za mlade kolegice, prijatelj, majka, partner, anksiozna osoba, uporna osoba, osoba sa vizijom… Sve je to ona i sve to i treba da bude. Svi ti dijelovi nje je ustvari inspirišu i guraju naprijed. Da vidi više i potraži više od svog života.

– Ujutru kada ustanem i pogledam kroz prozor, zahvalna sam na mnogo toga. Iskreno se radujem travi, žbunu cveća koje sam zasadila, boriću kojeg svake zime spasimo od snega i koji nam uvek vraća bujanjem i zelenilom… Volim da posmatram lelujanje lišća, ukrštene strujne kablove na nebu, nebo. Obožavam stare ili trošne fasade Zemuna. Želim da ih sve fotografišem za neku kolekciju digitalnih tekstura. Uvek primetim šta bi bio dobar kadar i tada nikad nemam fotoaparat kod sebe 🙂

Volim da dugo gledam svoju ćerku i razsentimentališem se videći u njenim očima dečiju nesputanu sreću, njenu kreativnu iskru, njenu duhovitost i njenu zvrkavost. Sve me to obara sa nogu i ponovo diže i puni.

Volim što me muči da joj u 3:00h ujutru izmišljam bar dve priče. Pa se trese i uplaši ako krenem da izmišljam neku strašnu ili se zasmeje kao da smo usred dana kada pričam neku smešnu, pa probudi tatu koji se ljuti. 

Volim kada nas muž strpa u kola i kada krenemo bilo gde, negde gde ima sunca i kiseonika.

Volim što se volimo.

Volim i kada zima stisne park, ulice, kuće pa se u mene usele nove pesme, nove priče.

Volim što Kiki i ja rimujemo i repujemo pa se smejemo.

Sve to volim i sve mi je inspiracija. Ipak, priznajem, za pisanje mi je potrebna osama.

Obožava svoje vrijeme ujutru. Iako to i nije baš rano jutro jer uglavnom do kasno radi. Onih sat i pol do dva, prije nego što dijete ustane, vrijeme je kada je sama i samo tada može da bude skroz sama sa svojim mislima. Poslednjih nekoliko dana je uvela sebi novu rutinu koja se sastoji od 20 minuta vježbanja (svih vježbi kojih se sjeti), 20 minuta zahvalnosti i razmišljana i 20 minuta učenja ili čitanja. Zatim uzima telefon i kreće “ludnica” sa porukama, mrežama, i ostalim.

U tom periodu pravim sebi uglavnom voćno ovseni doručak jer se trudim da pazim na svoja preosetljiva creva. Kako stavim dzezvu na šporet tako se dete budi i počinje novi ritam vezan za nju, doručak, svo ono razvlačenje oko oblačenja i svega redom. Potom je vrijeme i za ručak 😀 …

Popodne uglavnom volim da izađemo iz kuće, bilo gde. Obično tada šaljemo pošiljke. Izlasci iz kuće mi zaista “provetravaju” mozak i kada se vratim kreće moje radno vreme. Prave se trakice za bebe, uporedo odgovara na poruke mamama koje obično pišu kasno uveče. U tom nekom periodu i objavim nove postove. Uglavnom oko 2:00h, nekada i 2:30h poslije ponoći idem da spavam  i sve ponovo kreće

Mirjanine tračice su prava mala umetnička dela. Kada sam ih prvi put videla, bila sam oduševljena što neko u Srbiji pravi toliko malene, tanane, elegantne trakice i odmah smo započele saradnju, a vrlo brzo i divno prijateljstvo. Povezati se sa nekim kroz kreativni rad je neprocenjivo bogatstvo i predstavlja neku posebnu formu komunikacije: razumeti njihove teksture, nijanse, kompozicije. Mirjana je osoba koja ne ume da otalja ono što radi, već svu svoju kreativnost usmeri u svaku svoju malenu kreaciju, te njene naizgled sitne tvorevine imaju beskrajnu lepotu. Njene trakice mogu gledati svakodnevno, a opet sledeći dan na njima pronaći neki novi detalj, biserčić, perlicu, komadić čipke, i uklopiti ih na neki novi način. Smiljka Boškov, saradnica i prijateljica

Na društvenim mrežama je svakako prisutna, mada je uglavnom orjentisana na Instagram. Tamo joj je sve nekako potaman, jer kako kaže, nema nepotrebnih informacija koje iskaču sa svih strana.

– Ako se okružite pravim ljudima i ne pratite sve živo onda je Instagram zaista dobro mesto, mesto gde pojedini ljude šire svest, mesto gde sam upoznala sjajne žene i povezala se bolje sa njima i sa svojom zajednicom.

“Frrćokla je proizvod inspiracije i ljubavi, i želje da se ljubav podeli. Inspirišu me najviše priroda, sami materijali, bebe i osećanja. Obično ne razmišlljam puno, volim da odjednom stvorim novi model i u njemu bude utkana trenutna inspiracija i sva dobra energija.”

Njen Instagram profil je spoj bloga i Frrćokle. Veoma se raduje kada vidi reakcije i na svoje tekstove, koji se stidljivo provlače pored trakica za bebe i rekvizita za fotkanje beba.

Osim u Zujalici, dječijoj emisiji magazinskog tipa u kojoj je predstavila svoj rad i dala značajne upute kao jedna od mnogih motivatora za djecu i roditelji kako mogu kvalitetno da provedu vrijeme, gostovala je i u emisiji Dobro jutro Beograde. Redovno posjećuje sajmove i bejbi festove gdje prikazuje svoje unikatne trakice za bebe.

“Ukrase uglavnom biraju mame i tetke, pošto su to uglavnom prva djeca, prve bebe. Ono što najviše preferiram je da su trakice praktične, da se bebe ne znoje dok ih nose. Svileni muslin i svileni saten zato što su lagani i prozračni i daju zanimljive teksture, perlice, osušeno cvijeće i zanimljivi materijali.” Zujalica (TV RTS 22. 06. 2019.)

Nerviraju je nepravda, predrasude, stagniranje, prostakluk, nepristojnost, zajedljivost, nesagledavanje sopstvenih kapaciteta, nerad na sebi, neosvešćenost, bezvoljnost, neodgovornost, većina, trend… Sreća za nju znači zdravlje, kako kaže, i fizičko i psihičko. Bez toga sve pada u vodu. I da su na okupu. I sve one male stvari koje jednu mamu mogu da raduju:

– Čitanje i osvešćivanje, pevanje, slušanje muzike, sva priroda i boravak u njoj, sreća mog deteta, poklanjanje, godišnji odmor na moru, otpušen nos i period bez alergije, topli radijatori, hrana koja je ukusna a od koje me ne boli stomak, šolja čaja, posebni prijatelji i razgovor sa njima, pomaganje, napredovanje na životnom putu, pobeđivanje strahova, kreiranje, dizajniranje, crtanje. I da, luda sam za unikatnim keramičkim šoljama.

“Lepo kaže Lorna Birn: Naš životni put je kao razgranato drvo, zapravo ima puno puteva kao što drvo ima grana. “

Da nije grafička dizajnerka kaže da bi mogla biti doktor, psihoterapeut ili sociolog. Da živi u Americi možda bi bila Lovac na talente. Ali, sasvim je sigurno da bi bila nešto što ima veze sa pomaganjem ljudima.

– U sledećem životu volela bih da budem kompozitor. Muzika je mislim jedina koja bi potpuno spojila sve ono što želim da izrazim. Na moju veliku žalost, u ovom životu od instrumenata znam da koristim samo glas 🙂

Kada bih ponovo upisivala fakultet dvoumila bih se između Produkcije i Grafičkog (vizuelnog) dizajna.

U svakom slučaju bih pokušavala da izgradim nešto sopstvenim rukama 🙂

I da ljudi kada to vide začuđeno uzviknu:

-Maaaama miaaa!!

Fotografije: Smiljka Boskov photography i sa privatnog profila Mirjane M.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

error: Content is protected !!