Milica S.
PISANJE IM ŽIVOT ZNAČI

Kreativni haos sa planerom u torbu

“Ne znam da li preferiram voćni ili čokoladni puding. Znam da volim da jedem. Ne znam volim li više pop ili rok. Volim muziku. Ne znam volim li više priče ili romane. Volim da čitam. Ne znam da li preferiram zagrljaje ili poljupce. Volim da volim. (Uokviri me)

Ne voli proljeće, vrućinu, ni naučnu fantastiku. Voli zeleno i ljiljane. Ne jede grašak i sirovo meso. Voli čokoladu i dopisivanje. Ne voli svađe, ali voli da diskutuje. Uživa u parkovima. Ne pravi se da je ljubitelj velikih klasika koje smo morali da čitamo kao lektiru. Planer je i detaljista. Ne razmeće nikakvim titulama, a ima ih ohohooo… 

Kad sve ovo pročitam shvatim da sam ustvari i ja pomalo ona. Ali, to mi se baš nekako sviđa. Naročito onaj dio u kojem kaže da ni njoj niko ne vjeruje koliko zapravo ima godina. Nevjerovatno i neopisivo je ambiciozna. Skromno neskromna i za sebe i za druge. Daje, pruža, pomaže, promoviše i odlična je za saradnju. 

Zove se Kreativni haos sa planerom u torbi. Zapravo, to je prijevod njenog pravog imena, odnosno njeno drugo ime. U izvodu iz matične knjige rođenih joj piše Milica Stanisavljević!

Milica S.

“Volim da učim nove stvari i ubeđena sam da sve mogu sama ako se dovoljno potrudim, što možda i nije uvek baš tako dobro, rekla bih. :)”

Milica je neko koga ne možete da opišete ni u nekoliko rečenica niti u nekoliko redova. Ona je neiscrpan izvor inspiracije. Neko od koga vas naprosto obuzmu neopisiva toplina i milina dok komunicirate. Naravno, ako kao i ona volite društvo spontanih ljudi. 

– Istini za pravo, ne znam baš koliko verodostojno umem da opišem sebe. Još u par redova… Rekla bih da sam jedan dvadesetsedmogodišnji Kalimero koji ne može da zamisli život bez jake turske kafe i domaće sarme i kom najčešće ne veruju da ima preko dvadeset godina.

Ujedno i ona koja je u jednom danu rešila da ekonomski poziv zameni filologijom; i to ni manje ni više nego hispanistikom.

Inače sam poznata i po tome što počinjem da treniram svakog ponedeljka, i što celog života mirim hiperproduktivnost i prokrastinaciju.

“Sasvim sigurno jedna od najboljih stvari koje mi je doneo fakultet je to što sam upoznala Milicu i dobila prijatelja za ceo život. Za mene je ona čista dečja duša zarobljena u odrasloj osobi. Uvek je spremna da pomogne i šarenim olovkama i beležnicama oboji i najtamnije dane. Najbolji prijatelj, koleginica, devojka koja se ne uklapa u nametnute okvire već ih lomi osmehom. 

 Sposobna je i talentovana mlada dama koja će nesumnjivo u budućnosti biti jos nečiji omiljeni pisac, a ne samo moj.  – Olivera Puksić, prijateljica –

Sa Oliverom iz sad vec tradicionalnih setnji Dorcolom

Ne mogu se sjetiti kako je krenula naša prva konverzacija ali sa velikom sigurnošću mogu reći da su to bili b(l)ogovski momenti. I sad povremeno između njenih obaveza prema fakultetu i mojih zvanih Asja razmijenimo poneku poruku na messengeru (iako ne znam kako to uspijemo jer ni ona ni ja ne volimo da se javimo prve). Blogovskih momenata na moju veliku žalost više nema. Jer tamo sam išla da ponovo proživljavam svoje dvadesete.

– Blogovski momenti su bili jako važan blog za mene, jer su mi veoma iskristalisali šta je ono što želim (ili ne želim) da pišem. Ako to tako kažem, mislim da je jasno i zašto su nestali. 🙂

U jednom trenutku sam shvatila da tekstovi objavljeni na njemu ipak nisu priča u kojoj vidim sebe, i koliko god oni bili korisni drugima, a znam da su bili, nisu bili nešto što je mene potpuno ispunjavalo, s obzirom na to da sam se osećala kao da zapostavljam svoju prvu ljubav, kreativno pisanje, u korist generičnog sadržaja kog već ima poprilično na internetu i bez mog doprinosa.

“Probala sam da ga pobedim u šahu. Nisam uspela, al’ sam ponosna na svoj pokušaj. Tek mi je deseta partija, a već uspevam da pojedem sve moguće pijune na tabli u prvih nekoliko poteza. Jebiga, kasno shvatim da to zapravo i nije najpametnija stvar. Zato se vratim blogu. Tu mogu samo sama sebe da pojedem. Što i nije velika šteta. Ljudima ume da bude i zabavno.” (Upomoć, ja sam Milica)

Dakle, bloger, prije svega. Ali, ona je i Crna ovca, Pirueta, Mala i Velika Milica, Copywriter, urednik, prevodilac, apsolvent Hispanistike… i još svašta nešto se može dodati pored njenog imena ali dogovorile smo se da ćemo biti skromne i nećemo se razmetati svim njenim titulama. Živi od copywritinga, prevođenja i korporativnog blogovanja, tako da se kako kaže za to mora naći vremena. Srećom, studentski život vrlo brzo privodi kraju, pa će moći da se daleko više posveti svim pomenutim aktivnostima.

S obzirom da mi nije bilo jasno kako (po)stiže sve to objasnila mi je:

– Kad ovako sročiš, i ja se zapitam, ali sve se na kraju svede na ljubav prema jeziku i pisanju. Nekada Crna ovca, a danas Piruete na papiru ispunjavaju mi potrebu za pisanjem u slobodno vreme. To su najbolji filteri koje sam u životu imala.

Urednički poslovi na raznim sajtovima, a u poslednjih nekoliko godina na outLOUD.rs, uvek su mi bili zanimljivi jer podrazumevaju gotovo svakodnevni rad sa mladim talentovanim ljudima i konstantnu razmenu kreativnih energija. Otud i trud da stignem i tome da se posvetim. Da ne pominjem koliko je divan osećaj posmatrati kako se neko razvija i sazreva kao autor zahvaljujući tvojoj kritici ili sugestiji.

“S obzirom na to da su mi različite vrste pisanja i posao, i praksa, i hobi, i da mi na pisanje zaista odlazi najveći deo dana, potpuno bih se složila s tobom – pisanje mi život znači. :)”

Vješta je sa riječima. Svaka joj je na mjestu. Zato i jeste pirueta, na papiru. Slova se okreću oko nje kao vrteška a ona ih laganim pokretom olovke slaže. I poslaže ih tako da se njeni tekstovi moraju čitati i čitati i ponovo i ponovo i svaki puta se otkrije nešto novo što se prošli puta tokom čitanja sakrilo negdje između. Ali, nije nikakvo čudo, pa ipak je ona apsolvent Filologije. Zasluženo nosi tu titulu. Španski je, kaže, upisala iz ogromne ljubavi prema jeziku, književnosti, pisanju i podučavanju. 

– Ekonomija mi zapravo nikad nije bila prvi izbor. Uvijek sam sebe zamišljala kao kreativku u gimnaziji, kasnije ili na Filološkom (hispanistika ili anglistika) ili na Učiteljskom fakultetu. U svakom slučaju u nekoj kreativnoj profesiji, sa dosta pisanja, pričanja i podučavanja. A onda u trenutku izbora srednje škole dozvolim da me ubede da “od gimnazije nema ništa, treba juriti struku, da se ima bar neka diploma posle četiri godine učenja”. Tako i upišem srednju ekonomsku školu i donekle se i zainteresujem za materiju.
Isto sam doživela i sa fakultetom…
Za sve godine studija nisam napisala ni pet redova za svoju dušu, nisam izašla u grad ni pet puta.. Na kraju sam završila vidno izdeprimirana i pesimistična. Poslije manje od tri mjeseca prakse i rada shvatim da to nije za mene nego da to jako loše utiče na moju psihu.
Kad sam već sama sa sobom bila potpuno načisto da je to ono što treba da uradim i kad sam ušla u stadijum u kom nema šanse da me iko poljulja, objavim svima da upisujem drugi fakultet. Naravno, opšti šok, moji u panici, ja u panici (jer hej konačno se dešava!), da li ću moći, da li je vredno nove četiri godine studiranja… Ali, gotovo, šta je – tu je, Milica je rešila.

Kako bih bila sigurna da neću doći u situaciju da nemam sredstva da dovršim školovanje, jer mi to apsolutno nije bila opcija, paralelno sa tim počinjem i da radim u oblasti koja me zapravo zanima – otkrivam danas vrlo popularne globalne sajtove za honorarce i upuštam se u prevođenje i kreativno i tehničko pisanje za raznorazne klijente, na jezicima koje studiram (španski kao glavni, engleski kao izborni). 

I ni u jednom trenutku ništa nije delovalo teško, mučno ni neisplativo, kao što je to bio moj konstantan utisak u vezi sa ekonomijom, i shvatila sam koliko je lep osećaj kad ne moraš da čekaš da izađeš sa fakulteta ili iz kancelarije da bi radio ono što voliš.

Kaže da se promjenom odluke u pogledu profesije praktično promijenio veći dio njenog života. Prošla je put od nemotivisanog jadnog malog prosječnog studenta koji ne voli to što uči i nema vremena ni za šta do radosti prvih stipendija, sjajnih rezultata i konstantne posvećenosti onome što voli i što je zapravo trebalo da upiše odmah.

I tako su brojevi, obračuni, kamate, računi i predračuni bili samo jedna stanica na kojoj se nije zadržala dugo. Ubrzo je opet uskočila u voz sa slovima, riječima i rečenicama i svemu onome što nekako i ide uz njen karakter.  

“Jedna mnogo moćna ženska mi je rekla da moju ideju u moju beležnicu mogu da zapišem samo ja. I niko drugi. Iako će mnogi kupiti istu beležnicu i mnogi pisati istom olovkom. (Život, a ne blef)

Prije nego što je počela da piše blog kaže da je pisala pretežno pjesme i kratke priče i maštala da će jednog dana postati ozbiljan pisac. Vremenom je shvatila da način pisanja u kojem najviše uživa nije nešto što bi se moglo podvesti pod književnost (i pogotovo ne „ozbiljnu“). Tako je i otkrila blog kao formu i drži se nje uglavnom.

– Ne umem da ti kažem tačan trenutak, niti da pobrojim sve teme, jer stvarno piskaram svašta i, nekako, ceo život. Mimo poslovnih angažmana i tema koje određuju klijenti, za svoju dušu najčešće pišem o svakodnevnim situacijama koje me inspirišu, bilo da se radi o zapažanjima u vezi sa muško-ženskim odnosima ili o anegdotama u međuljudskoj interakciji generalno. Ponekad se desi i neka pesma ili kratka priča.

“Iako smatram da su najtužniji tekstovi koje sam napisala najljepši, najviše volim da razvučem osmeh nad nekim koji podseća na neke lepe trenutke.”

S obzirom na to da su tekstovi koje piše vrlo lični, kaže da joj je jako teško odlučiti se za jedan ili nekoliko njih. U različitim periodima života uvijek postoji neki kojem se vraća, ali ga to ne čini dražim od ostalih, već samo trenutno bližim.

A inspiriše je …

Svakodnevica.

Male velike stvari.

Ljubav u svim svojim stadijumima.

Ono prije ljubavi. Ono što ostane poslije.

Ljudi koji su je okruživali, ljudi koji je i dalje okružuju.

Tuđe misli u duelima sa njenim. Mirisi hrane, mora i planine. Muzika, snijeg i praznici…

Njene tekstove su prenosili i Portal MladiPokazivačBlic ŽenaLuftikaAmazonke, ali i kolege blogeri, što je, kako kaže, uvijek posebno obraduje. 

– Pre svega, ne mogu a da ne istaknem Blacksheep.rs kao svoju „prvu kuću“ i mesto na kom sam pišući provela period od čak nekoliko divnih godina. Mislim da sam neke od svojih najlepših blogerskih redova napisala upravo na Crnoj ovci, sazrevajući kao autor u društvu divnih, pretalentovanih ljudi.


Nije od onih koji prate sve samo da bi bili praćeni. Čita samo blogere čiji rad prija njenom senzibilitetu i ne vidi potrebu da lajkuje i „srcuje“ iz interesa, iako je, smatra, to danas baš „in“.

– Volim da čitam autore koji pišu „životno“, koji ostavljaju jak lični pečat u svojim tekstovima i ne plaše se kritike. Ti si definitivno bila među prvim ovakvim autorima koje sam srela u blogosferi. Potom sam otkrila i neverovatne redove Tijane Banović i Srbijanke Stanković na Crnoj ovci, briljantnu Andreu Tintor neverovatno britkog jezika na kom joj se divim, a često me „razbiju“ i blogorazmišljanja redovnih autora na outLOUD.rs, među kojima bih posebno istakla Dijanu Jelenkov, Lidiju Miljković i Anđelu Češljarac. 

„Lagala bih kad bih rekla da uvek sve ide potaman i da nikad nisam bila na korak da od nečega odustanem. Naporno jeste, ali, koliko god to bilo opšte mesto – do sad je bar sve poteškoće pobeđivala ljubav prema svemu što radim.“

O tome da napiše knjigu, evo šta kaže…

– Iskrena da budem, nisam se usuđivala da o tome mislim dok nisam počela da dobijam komentare da bi zaista trebalo. Ipak, s obzirom na to da je danas zaista postalo (i previše) lako objaviti nešto što će se zvati knjigom, i da svašta prolazi kroz proces štampe, pomalo sam rezervisana, iako se povremeno uhvatim da razmišljam o tome. U svakom slučaju, želim da budem sigurna da će ono što će ostaviti trag na papiru biti nešto što zaista vredi.

Uz sve svoje obaveze i hobije, Milica igra i glavne uloge sestre, kćerke, kolegice, prijateljice i poslednje u nizu ali i ne najmanje bitne – djevojke.

– Uh. Biti starija sestra, posebno Marijanina, nosi sa sobom svašta. Jednom kad se prerastu dečji nestašluci, gurkanja i sve ostalo (osim podmićivanja čokoladom, to se ne preraste nikad), biti Marijanina sestra znači biti ona manje zabavna i uzdržanija sestra, koja pritom znatno lošije kuva i pleše i ima znatno manju toleranciju na alkohol. 

Roditelji, kolege i prijatelji se ne žale previše na mene (iako bi možda hteli!). 
A dečko, cenim, nema na šta da se žali! 🙂

Šalu na stranu, o kakvom god odnosu da je reč, jako mi je važno da je neusiljen i transparentan, trudim se da izbegavam prisustvo energetskih vampira i pasivno-agresivnih osoba (i naravno, da i sama ne budem takva).

“Da sam mogla da biram, ne bih bolju sestru izabrala! Šalim se. Verovatno bih, ali bi mi onda bilo baaaaš dosadno. Biti Miličina sestra je, zapravo, jako dinamično, s obzirom na to da imamo potpuno različite temperamente. U jednom trenutku se svađamo i lupamo vratima, a u narednom se volimo najviše na svetu, naručujemo hranu i gledamo filmove do iznemoglosti. Ili se samo naizmenično uspavljujemo u toku filma. 

Kad je reč o pisanju, najviše volim njene priče, pogotovo neke starije, jer su uglavnom dosta neizvesne, sa elementima misterije, i teraju te na razmišljanje, ali mi je drago što i piruete i ostali blogerski tekstovi imaju svoje čitaoce jer znam koliko uživa dok ih piše. 

A za one koji možda još uvek ne znaju ili nisu sigurni, za radost na Miličinom licu ne treba puno, samo jedna šašava hemijska, još šašavija sveska i naravno, čokoladica (za inspiraciju). I verovatno je osoba koja najnepovezanije priča u snu.” – Marijana Stanisavljević, sestra –

 

“Tražim Marijanu kad treba da se likvidira pauk.”

Njen jedan (ne)radni dan izgleda ovako… Jutra su uglavnom posvećena ispijanju kafe uz planiranje dana, odgovaranje na mejlove i organizovanje i objavu tekstova na outLOUD.rs. Potom uči ili radi, pomalo vježba, izađe ili pogleda seriju (češće ovo drugo J). Trenutno je kaže u prelaznom periodu, u borbi sa trenutnim poslom i kreiranjem idealnog. Tu su i poslednji ispiti na fakultetu i neki kreativni projekti, pa nema neki strogo utvrđen dnevni raspored aktivnosti. Prioriteti iz dana u dan su vrlo promenljivi.

Dobrih prijatelja kaže da ima jako malo i svi oni znaju da je vrlo specifična u pogledu međuljudskih odnosa.

– Volim da se osamim, a kad razgovaramo, najviše volim da filozofiram na neke atipične teme, tražim odgovore na pitanja koja su mi u trenutku zanimljiva, volim da pokrenem diskusiju, i da razmenjujem mišljenja. Oni znaju da umem da postavim vrlo uvrnuta pitanja (mislim da su na to i navikli) i drago mi je što sam okružena upravo ljudima koji to razumeju i imaju strpljenja za mene. 🙂

Drugarice sa fakulteta (Petra, Mira, Tamara, Jovana, Olivera)

Ono za što ona nema strpljenja su: birokratija, beskrajni redovi, bezobrazluk… Pohlepa, alavost, bahatost, egoizam. Telefonski pozivi. Kad mora da jede dok hoda i kad nema snijega zimi. Kad se ljudi procenjuju samo kroz muziku koju slušaju ili knjige koje čitaju ili odjeću koju nose.

Nerviraju je rečenice:

„’Ajde ti, lako ćeš, to ti je pet minuta!“

„Kakvu korist imaš od tog piskaranja?“

„Kad misliš da se udaješ i decu da rađaš?“

Zanimljivo zar ne?! I mene to sve nervira. Kažem vam da sam i ja pomalo Milica. Vjerujte mi jer i ona uživa u druženju (pogotovo uz dobru klopu!), slušanju muzike, gledanju filmova, luna parkovima, kreativnosti, projektima „uradi sam“, u osmišljavanju poklona, pisanju čestitki, učenju nekih novih stvari. Ponekad i u kuhanju (iako se kaže ne može pohvaliti nekim izvanrednim kulinarskim umijećem). U istraživanju o nekim temama koje je zanimaju i u učenju nečeg novog.

“Petar je, pored društva i porodice, dete s kojim provodim najviše vremena i koje obožavam.”

I nisu samo brojevi i slova nešto što Milica voli da p(r)omiješa. Ona neće imati problem da jedno veče sluša Gobline a drugo Mayu Berović i to se također slaže sa njenim karakterom. Zašto?! Zato što su, kako kaže, ljudi daleko više od muzike koju slušaju.

A Milica… Milica je daleko više od tekstova koje piše. Puno, puno više… To isto misli i njen dečko Aleksa, koji je opisuje prije svega kao nesebičnu. To je, kako kaže, možda njena najveća vrlina ali i mana nekada, jer vrlo često razmišlja više o drugima nego o sebi i onda se tuđi problemi svale na nju. Ali je uvek spremna da pomogne, sasluša. Njene tekstove čita stalno, kada okači, iako kako i sam kaže nije tip osobe koja bi to čitala. Misli da su sjajni, ali sigurna sam da nije jedini koji tako misli.

“Nakon par nedelja dopisivanja preko socijalnih mreža upoznali smo se ispred njenog fakulteta. Bilo je hladno, nosila je zeleni šal – toga se i dalje sećam. Šetali smo malo a zatim seli da popijemo kafu (jer ona nije htela na prvom sastanku da pijemo pivo…. 😃) I pričali smo i igrali se „pitalica“. To je kada jedno drugome postavljamo zanimljiva i često čudnovata pitanja. 5 meseci muvanja i BAM – postala mi je devojka!

Nekada me baš obore sa nogu njena razmišljanja i način pisanja. Ja sam zaposlen kao glumac u pozorištu i vrlo često naiđem na problem da je dijalog jako loše napisan. Kod Milice retko vidim problem u dijalogu. Veoma je prirodan i dobro teče. Koristeći malo reči ume da napravi odnos između dvoje ljudi a to je ono što je najvažnije, bar za mene. Izdvojio bih jedan tekst, ali nažalost ne smem jer tu priču posedujemo samo ona i ja, nikada ga nije okačila na internet.

Milica je zaista najbolja devojka koju čovek kao ja može da zamisli, a naročito jer kapira moje glupe fore (čitaj zato što i ona ima glupe fore)” – Aleksa Ilić, dečko –

“Ljubav je ono što čini da budeš predan, pažljiv, posvećen i odan. Ono što nadahnjuje i motiviše da rasteš i budeš bolji. Kad daš nekome poslednju štanglicu čokolade a osećaš se kao da si je ti pojeo.”

Harmonija u odnosima sa ljudima koji su joj bliski… Kvalitetno provedeno slobodno vreme… Kad nadmaši sopstvena očekivanja, ali i kada su drugi ljudi zadovoljni njenim radom… sve je to ono što je čini sretnom. 

– Posebno me raduje kad ljudi oko mene uspeju u svojim zamislima – pogotovo ako sam i sama bila u prilici da im pomognem ili ih podstaknem.

Naravno, posebna je sreća kad mi neko javi da je prepisao neki deo mog teksta, da ponovo čita stare objave, da nestrpljivo čeka nove i da bi trebalo da objavim knjigu.

Milica je Strava. Ona može da kaže Uokviri me, da to uradite bez razmišljanja i da gledate kako živi Život, a ne blef. Ako vas pita Zašto se niste ubili? nećete se uvrijediti nego ćete joj samo reći Nema veze i to će upravo biti Tačan odgovor.

Milica je Ženska na ivici ali Samo kad je novembar i kad se priprema da u decembru  svečano izjavi: Djeda Mraze, kidam uz objašnjenje da je to definitivno bila Godina lude ženske. Kad je pitate – Je l sve kul? odgovoriće: Idem unazad, bejb jer Nisam načisto, ali To je samo trenutak kad ono Nešto kao patiš, a Nisi burek nego Mnogo više od toga. Ne zamjerite joj jer ju je upravo ošamutila Super seksi strava – ljubav i onako Obavezno bez obaveza postala je Mala za kombinaciju. Ipak, napisaće tekst kako sve to Samo treba pustiti, i uzeti Još malo čipsa.

Milica je Djevojka koja je ukrala zbunjenost ali ako vam ovo sve baš i nije kristalno jasno onda je nabolje da pozovete Centar za kapiranje Milice. Naravno, budite spremni da sa druge strane čujete vrisak: Upomoć, ja sam Milica. Međutim, ništa ne brinite jer u suštini Svi smo mi pomalo Milica 😉

I … šta kažete… je li vam sad kristalno jasno zašto joj je drugo ime Kreativni haos sa planerom u torbi?!

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Pošteno varam

30 November 2019

error: Content is protected !!